Haos 21. veka

Haos 21. veka

Haos 21 veka, dani postaju kraći, minute brže prolaze a sekunde kao da više uopšte ne postoje. Šta se dogodilo… Gde su ljudi izgubili lepote trenutaka, i lepotu življenja, zašto su postali slični i gde im se izgubio identitet.

Šta je zapravo identitet?

Rodimo se, različiti od sve druge rođene dece, isto smo prazni i isto otvoreni za sve novo što nam predstoji, nosimo u sebi gene, neke predodređene osobine, možda talente, i odrastamo, ne znamo ko ćemo biti, kasnije maštamo šta ćemo biti…a  i dan danas ne znamo ko smo zaista…

Današnjica je nametnula brz tempo života, naučila nas ‘’pravilima’’ savremnog života, nametnula norme ponašanja i ‘’formule’’ uspeha. U svim novinama, emisijama možemo pročitati i čuti kako da postanete uspešni, poslovni, savremeni, a kao rezultat dobijamo klonove, mlade ljude, ubačene u nemilosrdnu mašinu koja ne dozvoljava različitost.

Jasno je da treba živeti u skladu sa vremenom, da mlad čovek mora da bude obrazovan, informisan ali pitanje koje se postavlja, kako u svoj toj brzini, pronaći svoj identitet, i ako ga pronađemo kako ga  sačuvati , kako pronaći i očuvati prave vrednosti, kako pronaći svoje mesto u društvu.

Vrednosti u današnje vreme su se promenile, ustvari postavlja se pitanje da li ih uopšte i ima, neke druge stvari su zauzele prvo meste, i svako ko ne čuva svoj identitet će se izgubiti u identičnosti svih.

Borba za očuvanje onog što pripada samo nama je jako velika, i traje stalno, kako čudno zvuči, borimo se sa sobom za ono što pripada samo nama. Neće nama niko oduzeti naš identitet, izgubićemo ga sami ako dozvolimo da se stopimo sa većinom u želji da budemo opšte prihvaćeni od strane te iste većine.

Pokusavamo da budemo dopadljivi, simpatični, smešljivi, a ustvari postajemo prazne lutke koje hodaju, bez cilja i krajnje tačke, i šta će se desiti , nestaćemo a i dalje cemo biti prisutni, pričaćemo a nećemo se čuti, klimaćemo glavom a da pri tom ne razumemo ništa, slušaćemo ono što ne želimo ni da znamo, i u jednom momentu ćemo shvatiti da smo se izgubili, da smo nestali, da je vreme prošlo a mi i dalje stojimo, smeškamo se, pričamo, pričamo i pričamo, a pri tom nismo ni svesni da je oko nas publika koja klima glavom i zvižduće pesmu koja nema ritma , pouke ni smisla.

Moje  figure se bore, čuvaju svoje unutrašnje bogatstvo, i svoj unutrašnji svet, ne dozvoljavaju da ime se identitet oduzme, poruka posmatračima je da pronađu svoj identitet, i kada ga pronađu da ga sebično čuvaju.

Jas am svojim slikama dala identitet, one se razlikuju i ne stide  svoje različitosti i posebnosti, ja se ne plašim puta kojim će moje slike ići, gradim im  lični identitet i prepoznatljivost, što je i pouka mojih slika, borite se za svoju posebnost, i u svemu što vidite, i na šta god da naiđete probajte da doživite, oživite i sačuvate  svoj svoj lični identitet.

Đurić Aleksandra

Comments are closed.